Ljudi se veoma lako naviknu na opravdanja i to toliko da postanu prosto zavisni od njih. Do te mere da to za njih prestaju da budu obična „opravdanja“ već stvarni „razlozi“ koji ih „onemogućavaju“ da nešto postignu. I toliko u njih veruju, da i nama zvuče sasvim opravdano; naravno, pod uslovom da nam razlozi koje navode zvuče razumno.

Sad jedan interesantan podatak. Što je čovek zreliji, što je sposobniji da razmišlja, rezonuje, objašnjava i analizira, to su mu opravdanja sofisticiranija, „logičnija“ i zapravo skrivenija. Skrivena u smislu da gotovo ni ne primećujemo kako smo sebi nametnuli „logičan i opravdan“ razlog zbog kojeg nešto nećemo uraditi. I zato ponekad deluje kako moramo da razvijamo posebnu veštinu kojom ćemo prepoznati momenat kad sami sebe „opravdano“ kočimo. Zbog toga pokušajte da „uhvatite sebe“ u pravdanju – videćete da je igra podjednako zanimljiva koliko i teška.

Generalno o opravdanjima

Najčešće su opravdanja vrlo jednostavna, gotovo automatska, iako često nemaju mnogo veze sa onim što „ne želimo da uradimo“. Stvaramo ih tako što izmišljamo razloge kojima objašnjavamo zbog čega je nešto nebitno, neodgovarajuće, nekorisno i slično. Na primer:

„Suviše sam umoran da bih to sad radio.“
„Ne mogu, biću sav mokar (oznojan).“
„Bila je prevelika gužva.“
„Ne znam ja to dovoljno.“
„Nisam to nikada ranije pokušao.“
„Ne znam da li će mi (roditelji, žena, kolege) dozvoliti…“
„Nije to za mene.“
„Plašim se da će…“

Proučite gornje primere i malo razmislite o njima, o svakom pojedinačno. Primećujete li koliko su besmislena? „Neću da idem da treniram, oznojiću se“??? Pa naravno da ćeš se oznojiti! I ako nešto niste nikada radili, da li je to onda razlog i opravdanje da nikada i ne pokušate da uradite? Pa ako nikada ni ne pokušate, onda ćete se uvek vraćati na isto opravdanje i nikada nećete ni uraditi! Ili recimo, upotreba „straha“ kao opravdanja – strah da se ne dogodi ovo ili ono. Opravdanje „plašim se…“ gotovo nikad nema u nastavku istinski strah od neželjene posledice ili rezultata, već je to samo vešta upotreba jedne specifične reči, koja implicira na veoma snažnu emociju – strah. Na kraju krajeva, zbog čega se uopšte plašimo onoga što se još nije ni dogodilo? Da li smo onda vidoviti, čim umemo da predvidimo buduće događaje?

Šta se zapravo događa. Imamo pred sobom izbor da nešto uradimo ili iskusimo. U nama se bude primarna iskustva i osećanja koja ukazuju, odnosno podsećaju na ono kako ćemo se osećati, šta ćemo iskusiti kada prihvatimo izazov, kada se upustimo u ono što je pred nama. Međutim, paralelno sa time se javljaju i druge misli, obično negativne, koje razmišljaju o neuspehu ili eventualnoj negativnoj posledici te radnje i te nam misli onda stvaraju negativna osećanja. Tačnije, takve misli nas onda PODSEĆAJU na negativna osećanja i to u nama stvara otpor, zato što nam se takva iskustva (koja za posledicu imaju negativna osećanja) ne dopadaju i ne želimo da nas to zamara i muči. Tako da, zapravo, opravdanja generalno uključuju određena negativna primarna iskustva, odnosno, kako se to u NLP-u kaže, uključuju u sebe određena negativna meta-stanja.

Dakle, da sumiramo. Imamo pred sobom izazov, neku radnju, neko iskustvo. Stavljamo sebe u proces razmišljanja zbog kojeg nam se javlja SEĆANJE na neku negativnu emociju, zbog koje se generalno ne osećamo zadovoljno ili prijatno. S obzirom da ne želimo da se tako osećamo, mi onda IZMIŠLJAMO razlog, zbog kojeg bismo sebi opravdali odluku da ipak to nešto ne uradimo. Sa druge strane, jednu činjenicu u takvim situacijama obično zaboravimo. Nekad smo možda radili to isto ili postoje druge osobe koje to rade i verovatno u tome uživaju. I tada nam sigurno to nije delovalo dosadno, strašno, nezanimljivo i šta već. Samo kada biste se toga setili, kada bi na ovaj način razmislili, shvatili bi da je opravdanje potpuno besmisleno i zakoračili biste napred, uradili biste to. Veoma često kukamo kako nam je gotovo nemoguće da dostignemo željene ciljeve i zato, ako biste na ovaj način „prozreli“ opravdanja koja sebi namećete, to bi bio značajan korak napred.