Lično ne volim previše da pričam o tome šta je nekad bilo, to jest da govorim o prošlosti. Jedan od najvećih problema čoveka i čovečanstva generalno jeste upravo taj što se previše energije troši na pitanja prošlosti, umesto da se razmišlja o budućnosti. Zašto sam, gde sam, kada sam, eh da sam, a nekad sam… Kuknjava i opravdanja. Nemam hrabrosti da se suočim sa tim gde sam trenutno, niti želje ni volje da vidim gde ću sutra, pa se zato radije prisećam gde sam bio. Ili još gore, lažem sebe izmišljajući gde sam mogao biti. A ne želim ni da pomislim da sam možda baš ja zaslužan za to gde sam sada, ne želim ni slučajno da neko pokuša da mi otvori oči, da me probudi iz lažnog sveta opravdanja koji sam oko sebe izgradio, da mi kaže kako je sve u mojim rukama, kako ja sam krojim svoju sudbinu, kako je sve ono što sam imao i što ću imati samo moja zasluga. Ni slučajno! Pa valjda ja to najbolje znam!

Eto, to je čovek današnjice, takav je gotovo svako od vas koji čitate ove redove. Pa ljutite se koliko hoćete. A kada se odljutite, nastavite da čitate. Ne tvrdim da ćete u ovim redovima pronaći nekakve odgovore, otkriti ne znam kakvu istinu. Ali tvrdim da će vas oni naterati da malo više razmišljate. Da se zapitate. I onda možda krenete napred.

Postoji jedna izreka o tome šta je istorija. Neću je citirati, zato što sam se dugo trudio i konačno uspeo da je zaboravim. Zato što sam shvatio šta je u stvari istorija i probaću da nekako sada to formulišem. Dakle: „Istorija je nauka o pobednicima krvavih ratova koji su je potom pisali.“ Ili skraćeno, ona je „pramajka neistine“ ili „oruđe lažova i manipulatora“. Što se mene tiče, ne treba mi nikakva drugačija definicija. Najveći prevaranti i manipulatori ljudskim umovima na ovoj planeti su se uvek pozivali na istoriju kada su zahtevali određena prava, a koja im nisu trebala ni za šta drugo nego da učvrste svoju vladavinu, svoju moć. I zato nikakva druga istina, osim one zvanične, nije dobra. I naziva se alternativnom. Ismejava se, izvrgava ruglu, progonu, ili zataškavanju.

Pa gledajte, malo, zaista malo truda treba uložiti, pa da se dođe do informacija o čudima arheologije, koja ukazuju na to da svet možda baš i nije bio onakav kako nas uče u školama. Ne želim da govorim o stvarima kao što su piramide ili uskršnja ostrva, koje su još uvek misterija – vidimo ih, ali još uvek nismo baš sigurni ko ih je, kada i kako napravio. Pričajući o njima, čovek lako dođe u situaciju da ga nazovu „idiotom, budalom, ili ludakom“. Ali postoji gomila primera i vrlo jasnih dokaza koji govore o tome da neke istorijske činjenice baš i nisu činjenice, već pre „netačne informacije nepoznatog porekla“. Ko je i kada podmetnuo pogrešnu informaciju, nije u opšte ni bitno, baš kao ni sama ta informacija.

Istorija eventualno treba da bude nešto što će nam pomoći da se unapredimo, duhovno i mentalno, tako što će nam ukazivati na greške koje ne treba da ponavljamo. A ne da se ponosimo brojem posečenih glava. Ili da svoju nemoć da se se razvijemo i zauzmemo onu poziciju u svetu koju priželjkujemo, pravdamo istorijskim podatkom. Kakav je to apsurd! „Zato što se to i to dogodilo, pre toliko i toliko stotina godina, ja danas ne mogu da se razvijem, da imam ono što želim, da budem to što bih hteo.“ Ma nije nego. Izaberite neku najsiromašniju, najgoru, naj-šta-god-negativno zemlju. Zemlju u kojoj se ljudska egzistencija može nazvati bilo kojom rečju, samo ne životom. Tvrdim da, kada bi stanovnici te zemlje, ono vreme koje troše na odgonetanje istorijskog krivca za stanje u kom se nalaze, upotrebili za razmenu ideja o tome šta bi moglo da se uradi da im bude bolje, ta bi zemlja u rekordno kratkom periodu bila bogata, zdrava i srećna.

Neko će sada pomenuti nasleđe: kulturno, običajno, ili kakvo god već. „Da nije istorije, ne bismo znali ništa o svojoj kulturi, običajima, pravima, ne bismo imali čime da se ponosimo, u šta da verujemo, čemu da se nadamo.“ Pa ako je ovo stanje u kom se danas svet nalazi odraz tog nasleđa, ako se ovo danas naziva kulturom i običajima, onda bolje da istorija nikada nije ni postojala. Na kraju krajeva, poenta moje dosadašnje priče nije istorija, sama po sebi. Nemam ja ništa protiv istorije, odnosno toga da ljudi znaju svoje poreklo, ko su i odakle su. Pod uslovom da ih ne lažu. Ono što smatram lošim, jeste korišćenje istorijskih, tačnih ili netačnih činjenica, da bi se opravdala nemoć ili nedostatak želje da se promeni stanje u kom se čovek ili zajednica trenutno nalaze. To je ono što predstavlja srž problema, to da je istorija često opravdanje za stagnaciju ili čak nazadovanje.

A kada smo kod nasleđa, ja vas pitam, šta je sa prirodnim nasleđem? Šta je sa onim na šta ja, kao čovek, imam prirodna prava po rođenju? Pa mi i ne znamo kakva su to prava! Mi nemamo ideju šta je to što smo prirodno, samim činom rođenja nasledili! Ponešto nam i kažu, kao na primer: „Imaš pravo na slobodu, da radiš šta hoćeš, da veruješ u šta hoćeš, da budeš šta hoćeš i slično“. Samo što posle na to dodaju: „Ali u granicama koje ti mi odredimo.“ I da stvar bude još gora, pored tih zvaničnih, vidljivih granica, postoje i one nevidljive, koje kada pređete, prođete gore nego da ste prešli preko onih vidljivih. „Radi šta hoćeš, ali ako me ne slušaš nećeš dobro proći.“ „Veruj u šta god hoćeš, ali ako se to pokaže suprotnim od onog u šta zvanično sme da se veruje, bićeš izopšten ili uklonjen.“ „Budi šta god hoćeš, ali nemoj da ugroziš moju poziciju, jer te više neće biti.“ Sve u svemu, slobodan si da biraš.

Ali mi zaista možemo da biramo i izaberemo. Samo ne znamo na koji način. To nam nisu rekli. To su od nas sakrili. Srećom, uvek neko, namerno ili slučajno, dođe do odgovora i sazna šta je način da se dostigne potpuna sloboda. Tako da prava istina nikada nije zaboravljena, sakrivena, iskorenjena. Potrebna je samo kritična masa. Potrebno je samo da ovih današnjih „ludaka“ bude malo više nego „normalnih“ i percepcija će se promeniti, stvari će se okrenuti za 180 stepeni.

I više neće biti ludaka. Svi ćemo biti ludaci.