Mnoge „misterije“ o kojima razmišljamo imaju jednostavno objašnjenje. Ali upravo zbog toga što je toliko jednostavno, ono nam deluje neverovatno, pa ga ni ne razmatramo. A delom i zbog toga što smo utrenirani da potvrdu svojih pretpostavki tražimo od onih koje smatramo autoritetima. Naučnici, profesori, roditelji, pa čak i reporteri sa TV ekrana mnogo bolje znaju nego mi, zar ne? Ako je rešenje prosto i očigledno, ne mora da znači i da je tačno samo zato što sam ja to zaključio, gde je potvrda, ko još od onih „koji se razumeju“ ili su „kompetentni“ to tvrdi? Gluposti.

Postaviću vam samo jedno pitanje. Da li ste ikada, barem jednom, razgovarali sa nekim prijateljem ili komentarisali neki novi proizvod, uz komentar da je on pušten u prodaju nedavno, a zna se da ga je dugo godina koristila, recimo, ruska ili američka vojska? Siguran sam da jeste. Čak su i TV reklame za neke proizvode navodile da je proizvod „dugo godina korišćen u vojsci te i te zemlje“. Hajde da malo ovo proanaliziramo. Zbog čega bi neki proizvod bio sakriven od javnosti, a da ga je koristila neka vojska? Naravno, zbog toga što bi onda njihovo naoružanje, za koje se taj proizvod primenjuje ili u koje se ugrađe, imalo prednost nad naoružanjem drugih zemalja. A zbog čega je ta prednost bitna? Da bi bili superiorniji u slučaju eventualnog rata? Pogrešan odgovor. Pravi odgovor glasi: zbog novca! Superiornije oružje, jednako traženija roba, jednako bolja prodaja. Novac i ništa drugo. Pa kad je već tako, zbog čega onda mislite da bi se u bilo kojoj drugoj grani industrije primenjivao drugačiji princip? Zar nije svugde bitna zarada? Naravno da jeste i upravo zbog toga nećemo čuti za novi proizvod, dokle god on donosi poslovnu prednost onom ko ga je napravio. Isti slučaj je i sa nekim unapređenjima – nova tehnologija nikada neće ugledati svetlost dana, dokle god onaj ko je poseduje može da zgrće novac sa „zastarelom“ tehnologijom. Kako u vojsci, tako i u energitskoj, automobilskoj, farmaceutskoj i bilo kojoj drugoj industriji.

I zato, ako mislite da znate odgovor na neko pitanje, a „običan“ ste čovek, bolje držite jezik za zubima. Šta vi znate, valjda bi neki naučnik ili TV spiker to već objavio, da je tako. E pa ja neću tako! Ja volim da sam „lud“. I sada ćemo zajedno da odigramo jednu malu igru, da obavimo jedan mali eksperiment i ima svi zajedno da „poludimo“.

Hoću da zamislite nešto, za šta smatrate da je najjače, najsnažnije. Nebitno da li je živo biće ili mašina. Hajde da vam pomognem, zamišljaćemo zajedno. Recimo, slon je jak. Ali plavi kit je još veći, sigurno je snažniji, definitivno je to najsnažnije živo biće na našoj planeti. Mada postoje i veoma snažne mašine, čitao sam kako u Kanadi razvlače struju po šumovitim brdima: polože bandere celom putanjom, povežu kablove, a onda nekom moćnom mašinom sve to povuku, sve bandere se usprave i upadnu u već pripremljene rupe, u koje se potom uliva beton, da se napravi temelj. To mora da je moćna mašina. Svejedno, izaberite bilo šta što vi smatrate najjačim. Može i Supermen, ako baš insistirate.

Sada želim da zamislite nešto drugo, nešto što smatrate najlepšim. Ako ovu knjigu posle vas čita vaša supruga, iskreno se nadam da ste baš nju zamislili, ali u svakom slučaju, pazite šta ćete odgovoriti kada vas ona to upita. Zaista, šta je za vas najlepše? Zalazak sunca na nekoj plaži na kojoj ste jednom davno bili? Ili neki cvet možda? Paun sa svojim šarenim repom? Ili možda neka predivna skulptura ili slika nekog nadahnutog umetnika? Zamislite bilo šta. Mogli bismo ići i dalje, pa zamišljati nešto ili nekog za koga smatramo da je najhrabriji, pa zatim najbrži, najviši ili najglasniji. Međutim, šta god da ste zamislili, garantujem da se niste setili tačnog ogovora.

Postoji nešto snažnije, lepše, mudrije, pametnije, više, glasnije, spretnije, brže i duže od bilo čega što ste zamislili. Recite mi, da li možete da zatvorite oči i zamislite sebe kako trčite brže od leoparda, kako plavog kita držite za rep i vrtite ga u krug, kako sve žene (ili muškarci) padaju u nesvest od vaše lepote kada pored njih prođete? Da li možete da zamislite sebe kako se saginjete i uzimate Ajfelov toranj da vam posluži kao čačkalica? I kako letite kroz nebo brže od najbržeg aviona, brže od Supermena? Naravno da možete. Sve naj na ovoj planeti je ono što vi zamislite. Ili preciznije, vaša misao. Vaša misao može da premosti sve reke, prebrodi sve prepreke, uništi sve neprijatelje i osvoji sva srca. U skladištu prirode ne postoji ni jedan predmet, ni jedna jedina vrlina ili princip koje vaš um ne može zamisliti bolje, lepše i savršenije. To je ono po čemu se razilikujemo od ostalih živih bića.

Sada se ovde nameće jedno veoma važno pitanje: zbog čega je to tako? Zbog čega imamo tu sposobnost? Nemoguće da nam je ona data samo radi maštarenja, samo radi našeg užitka, kako bi u mislima ispunili ono što u stvarnosti ne možemo ili ne smemo. Ništa ne postoji u prirodi a da nema svoju funkciju, ništa tu nije samo radi zabave. Grabljivci imaju duge i šiljaste kandže, mesožderi duge i oštre zube, noćne životinje vid prilagođen noćnim uslovima, majmuni snažne ruke i duge prste, kako bi se verali po granama, biljke korenje koje ih drži učvršćene za tlo i kojima se hrane, a čovek misli da bi se njima zabavljao? I maštao o holivudskim starletama? Za mene je to neprihvatljivo. I ne zadovoljavam se zvaničnim objašnjenjima, jer priroda ništa ne pravi bez razloga. Ako ja imam sposobnost da zamislim kako mi je život ispunjen lepotom, skladom i ljubavlju, to ne može biti samo poklon majke prirode koji služi da me razveseli, da mi da nešto za utehu, za nadu, da mogu da pobegnem iz ružne stvarnosti u svet mašte.

Možda ste čuli za Zakon Privlačenja, za teoriju da vi sami, svojim mislima, kreirate svoju realnost. Odmah želim da napomenem da se ova knjiga ne bavi time. To ne znači da ja ne verujem u ovaj princip, naprotiv, istražio sam ga i shvatio i znam da je on apsolutno realan. Ali postoji dovoljno knjiga na tu temu; neke ga objašnjavaju, neke služe kao konkretan vodič za promenu načina razmišljanja i objašnjavaju tehnike kojima se ovaj princip može staviti u službu, može iskoristiti i pokrenuti, kako nam život ne bi bio splet slučajnosti, već upravo onakav kakav bismo želeli da imamo. Međutim, ono što ja pokušavam jeste da odgonetnom zbog čega smo mi, ljudi, većinom ovakvi kakvi smo, zbog čega nam je toliko teško da mislimo o nečemu lepom, a tako lako se prepuštamo razmišljanju o ružnim stvarima? Zbog čega smo lenji da promenimo tok misli koje nas uznemiravaju, zašto ne možemo da poverujemo u sopstvenu sreću, a rado maštamo o nesreći? I da li smo „prirodno“ takvi ili postoje razlozi za to, da nas možda nisu u takve preobratili i ako jesu – zbog čega? To su pitanja na koja ja želim da odgonetnem i to su pitanja kojima se bavi ova knjiga.

Čovek je mnogo davno prepolovljen. Prepolovljen između materijalnog i duhovnog. Sve ono što je materijalno objašnjavala je nauka, a sve duhovno religija. I ni malo ne čudi što je čoveka uvek kopalo ovo drugo, duhovno, jer religija nije toliko napredovala kao nauka, u smislu novih odgovora, novih rešenja, novih pogleda. Možda zbog toga što se duhovno mnogo teže dokazuje i što je čovek navikao da stvarnost poima isključivo kroz svojih pet materijalnih čula. Intuicija, „šesto čulo“ i slični „fenomeni“ duhovnog karaktera su nešto u čega će se mali broj ljudi pouzdati, iako su to osećaji koje poprimamo iz duhovnih čula, koja su sastavni deo našeg bića, koliko i oči ili uši. Duhovno se ne može posmatrati ili dokazivati fizičkim i sve dok to ne shvatimo, nikada nećemo biti kompletni. I dalje ćemo biti podeljeni.

Ja ne bežim od mogućnosti da je ova priča o duhovnom besmislena, možda je čovek krenuo u potragu za odgovorima u duhovnom svetu samo zato što ih nije još uvek pronašao u materijalnom. Možda smo mi zaista samo slučajna greška evolucije, niz slučajnosti, bića od krvi i mesa koja su danas tu, a sutra ih više nigde nema. Možda je u osnovi svega materija, a ne energija i elektroni su samo sitne čestice materije od kojih smo izgrađeni. Ali poenta ove knjige nije u tome šta je istina ili šta je realnost, već u tome da ste VI taj koji treba da traga za tim odgovorima, da VI sami treba da dođete do zaključka. Možda to neće imati nikakve veze sa vašim „duhovnim razvojem“, ali će vas sigurno, ako ništa drugo, a ono učiniti malo srećnijim, zadovoljnijim; pronaći ćete barem nekaku svrhu u svom postojanju, jer, složićete se, nema ničeg goreg od toga da vam životom koji vam je podaren upravljaju drugi, da vam razumom koji posedujete vladaju tuđe ideje, da vam životni put gradi i usmerava sudbina, ili nekakvo nije-dokazano-da-postoji uzvišeno biće. Ako to sebi dozvolite, onda niste čovek, onda ste samo biljka koju je neko posadio i koja vegetira čekajući da je neko ubere. Ili poseče.