O jednoj stvari nikada ne bi trebalo polemisati: koje ili čije učenje je „najpravičnije“, „najtačnije“, ili „ono pravo“. Da li je to nauka ili religija, koja religija ili sekta, da li duhovno, ezoterično, ili okultno učenje, ne bitno. Zbog čega to tvrdim? Iz nekoliko razloga. Kao prvo, gotovo sva ta učenja promovišu nešto dobro, nešto moralno i pozitivno, sa ciljem da čovek evoluira u biće koje je razumno, tolerantno, ispunjeno ljubavlju i tako dalje. Kažem gotovo sva, jer ne želim da komentarišem one bolesne ekstreme koji otvoreno pozivaju na nasilje, mržnju i slično, ili se mole nekakvim iskrivljenim, ružnim i odvratnim demonima. Mada, iskreno, ponekad mi nije jasno zbog čega ljudi, koji veruju u nekakvo biće iz fantazije, prozivaju druge ljude koji veruju u neko drugo izmišljeno biće. To mi dođe kao navijači dva suparnička kluba u istom sportu. I bog i đavo potiču iz istog grada, samo što je ovaj prvi već duže vreme lider na tabeli. Samim tim ima i više navijača, što je logično, ljudi vole da se vezuju za lidere. Lično ne vidim razliku. U stvari, razlika je samo u tome što ovi drugi kažu „ima da namestimo rezultate naših utakmica“, dok ovi prvi govore „mi igramo pošteno“, a onda u potaji takođe nameštaju. Da se nešto razumemo: kako god da ponekad moje reči zvučale, nemam apsolutno ništa protiv religije, protiv njene svrhe, niti vere u kakvog god boga. Ali zato imam mnogo toga protiv onih koji religiju zloupotrebljavaju da bi potčinili čoveka, koji se u ime religije bogate i pljačkaju i koji religijom zastrašuju, prete, ili vladaju.

Dakle, većina tih učenja pokušava da propoveda nešto pozitivno. I to je dobro. Kao drugo, propovedaju da čovek treba da se razvija, u smislu da treba da traga: u sebi (duhovnost, svrhu, smisao), u svom odnosu prema drugim ljudima i odnosu prema prirodi. I to je, takođe, dobro. I dalje nema nikakve razlike među njima. Dobro, neko će da tvrdi da je problem u tome što ovi imaju ovog, a oni onog mesiju, ili što ovi treći ne priznaju baš ovog našeg, ali to su gluposti. To što neko nije video nikakvu istorijsku činjenicu koja bi potvrdila da je neki lik iz priča onih prvih bio božji izaslanik ili barem bliži rođak, pa ga zbog toga nije uvrstio u svoje religijske knjige, ne znači da on manje veruje ili služi tom istom bogu. Na kraju krajeva, bog je jedan i svemoguć i to je ono što je najvažnije, jer on je vrhovni vladar svega što postoji, on je taj koji svima sudi i lično ne verujem da će sudnjeg dana prednost imati oni koji su mu popamtili sve rođake i saradnike. I zato, ako naiđete na nekog ko će vas prozivati zbog toga što ne prihvatate, na primer, da je Isus sin božiji ili ne znate bajke o njemu, molim vas da ga upitate da li on zna i ume da ispriča i neku priču o vama. Ne zna? Eto razloga da vi njega prozivate zbog jeresa. Jer svi smo mi božija deca, zar ne?

Analizirajući sva ta učenja (ne računajući negativne ekstreme) i dalje je teško pokazati prstom i reći: „To je ono pravo! To će me odvesti ka istini!“ Možda, kada se površno posmatra, neko od njih deluje malo humanije od drugog, ali to je samo zbog toga što se ova druga religijska učenja prenose, odnosno propovedaju, na pomalo iskrivljen način, što onaj koji propoveda ima nekakve krajnje namere, pa stoga ono što čujemo više zvuči kao poziv na poslušnost, umesto poziv na slobodu. Ali ako sami krenemo da čitamo i analiziramo, shvatićemo da nema velike razlike. Međutim, glavni razlog zbog kojeg ne bi trebalo mnogo polemisati ili tragati za „onim pravim“ je u tome što su sva ta učenja, bilo religijska, filozofska, ili naučna, zapravo daleko od istine. Daleko od realnosti. Ova izjava je garantovano razbudila sve oni koji su eventualno zadremali čitajući. Ne želim da kažem da su ona lažna, baš naprotiv, ali su poprilično udaljena od istine. Sva ona samo dodiruju neke tačke, vrte se oko nekoliko činjenica ili zaključaka i nemaju pojma šta dalje i gde dalje. To je kao kada biste živeli u plemenu koje je vekovima nastanjeno u šumi, i nikada iz nje nije izlazilo, zato što je šuma okružena praznim prostorom koji je prekriven samo travom. Tamo nema ni jednog drveta, tamo ne može da se živi, to je za vas kraj sveta.

Sva učenja možete podeliti u dve grupe. U prvu spadaju ona koja vam, ukoliko se pridržavate ponuđenih pravila ili principa, garantuju dostizanje nekog cilja, uglavnom neke vrste produhovljenja, spoznaje, savršenstva. Međutim, veoma malo vernika dostigne taj cilj. Toliko malo da uglavnom niko ne može da se seti ni jednog jedinog imena.

U drugu grupu spadaju nešto mlađa, savremenija i pre svega lukavija učenja ili religije. Kod njih se cilj dostiže tek NAKON smrti. Lukavo, zar ne? Sve što vi za života radite i kako se ponašate imaće uticaj na to da li ćete dostići taj cilj, a da li ga je neko uopšte dostigao, nemamo pojma. Još se niko nije vratio iz mrtvih da o tome ispriča. Ne računam pri tome „kliničku smrt“, jer to nije prava smrt. Ovo je, inače, savremeni izraz, nekada se izlazak iz kliničke smrti nazivao vaskrsnuće. U svakom slučaju, ova grupa učenja traži da im verujete na reč da će cilj biti dostignut, onda kada napustite svet živih. O, Manitu!

Dakle, zaključak je veoma jednostavan. Bilo koje učenje, koje teži ka tome da vodi i usmerava čoveka u njegovom duhovnom razvoju, ima manje ili više isti pozitivan, napredan i vredan dostizanja cilj, ali problem je u tome što rekto ko, reklo bi se gotovo niko, taj cilj zapravo i dostigne. To ne znači da cilj nije dobar, možda nije najbolje definisan, ali je definitivno dobar. Ne znači ni da metode i putevi koji se nude nisu dobri, naprotiv, dobri su, ali oni čine samo mali delić u slagalici koju svako od nas treba da sklopi, daju nam rešenje za samo nekoliko prepreka, od par stotina koje nas čekaju na našem putu. I zbog toga je apsolutno besmisleno raspravljati o tome koji je put pravi, koje je učenje najbolje ili najbliže istini. Sva su podjednako daleko.

Malo ljudi to razume i zbog toga često mislimo da ne radimo nešto kako treba, jer uvek nam se čini da pomalo zaostajemo za drugima, da su oni prišli malo bliže cilju. Pa se onda pravdamo iskušenjima, pritiscima, problemima, okruženjem, a u stvari ne primećujemo da se ni malo ne razlikujemo od drugih, da i njih muče iste stvari, ali o njima ćute, baš kao i mi. I ne želimo da priznamo (sebi) da ne znamo šta je cilj ka kojem prirodno stremimo i onda pokušavamo da odgovore i pomoć pronađemo kod onih koji nam deluju bolje upućeni u duhovnost. A oni su podjednako kao i mi izgubljeni. Lutaju. Tragaju. Nadaju se.

A možda put i jeste dobar, koji god da izabrali. Možda je cilj i dostignut, samo to ne prepoznajemo. Možda smo na ovom svetu ne zato da bismo se razvijali i dostizali ciljeve, već jednostavno da bismo širili iskustva. Možda smo već razvijeni, produhovljeni, ali toga nismo svesni zato što bi nam smetalo u tom procesu prikupljanja iskustava, bili bismo previše tolerantni, nedovoljno čvrsti, harmonični umesto haotični.

Šta onda činiti? Prepustiti se, ne raditi ništa? Ne verujem. Da je tako, onda život ne bi imao nikakav smisao, bez obzira da li imali samo ovaj jedan, ili živeli beskonačno. Sve što postoji u prirodi teži ka večnom napretku, večnom razvoju, pa tako i naš duh. Zbog toga on ne može da postoji samo ovo malo godina što nam je dato. On mora postojati večno. Zbog toga ne možemo da stagniramo, čovek stalno mora da traga, da se pita, da istražuje. Ne može nešto da se prihvati kao apsolutna istina i da se time zadovolji, jer ništa što je jedan čovek, jedna religija, ili jedna nauka rekla nije apsolutna istina. Sve su to delići slagalice i zbog toga nauka ne može bez religije i religija bez nauke. I oboje bez čoveka, kao jedinke, slobodne da bira i odlučuje. I onda će, nakon smrti, taj koji je tragao biti za korak bliže cilju od onog koji je stagnirao, koji se prepustio, koji je slepo verovao. Do sledećeg života, do nove reinkarnacije, do nove manifestacije našeg bića, našeg duha, u materijalnom svetu.