Danas, mnogo više nego ikada ranije u zabeleženoj istoriji, ljudi shvataju da nisu samo obične čaure od krvi i mesa i da postoji deo našeg bića koji nije fizički, već duhovni, energetski, ili mentalni, u zavisnosti od toga kako ga koje učenje definiše. Postoje mnoge škole, filozofije i pokreti koji imaju za cilj da pomognu ljudima u tom novom poimanju sebe i sva ona u osnovi imaju jednu istu ideju: onako kako razmišljaš, tako ćeš i doživljavati. Ideja je veoma jednostavna, ali za čoveka koji je kroz život navikao da se pretežno fokusira na probleme, promena koju priželjkuje često nije ni malo laka, potrebno je da strpljivo i uporno radi na tome i upravo tu dolaze do izražaja različite metode koje mu se proporučuju, sa iskrenim ciljem da mu pomognu u tim promenama. A tu se ponekad kriju problemi zbog kojih ćemo dolaziti u situaciju da nam se ciljevi ostvaruju daleko sporije ili su čak i nedostižni, iako nama deluje da smo sve uradili kako treba.

 Jedna od ovakvih opasnosti se krije i u „zahvalnosti“. Biti zahvalan nekoj osobi koja vam je u nečemu pomogla je stvar učtivosti, dobrih manira i pre svega nosilac jedne tople poruke, ali mi govorimo o drugoj vrsti zahvalnosti – zahvalnost zbog svega što posedujemo, zbog ljudi koji nas okružuju, zbog slobode da odlučujemo, prilika koje nam se pružaju i života koji živimo. Ali, biti zahvalan u suštini ne znači baš ništa. Jedina korist koju možemo imati od ovakve zahvalnosti je u tome što to može biti jedna od metoda kojom ćemo skrenuti svoje misli sa problema i fokusirati se na stvari koje nas raduju i ohrabruju. Međutim, problem je u tome što se „zahvalnost“ najčešće ne ističe na ovakav način, već upravo kao bitan elemenat procesa koji počinje sa željom, odnosno ciljem, a završava njegovim ostvarenjem.

Razmislimo malo o tome šta zaista znači zahvalnost, posmatrano iz ugla podsvesne poruke koju ova reč nosi sa sobom i šta smo kroz svoja dosadašnja iskustva naučili da bi ova reč mogla da predstavlja. Biti zahvalan znači da nam je neko nešto dao ili da nam je neko nešto omogućio. Pa čak i ukoliko to “nešto” uvek daje ono što smo mi poželeli (bez obzira da li ga zvali univerzumom, izvorom sve energije, poljem, ili kolektivnim umom), ako smo mu zahvalni, mi zapravo govorimo sebi da nam je to dato. A kada nam neko nešto daje, onda je odluka u njegovim rukama. I ma koliko vi znali da univerzum uvek i nepogrešivo odgovara na vaše želje, vi ćete svojom zahvalnošću podsvesno gajiti delić sumnje u tu nepogrešivost, zato što je odluka “u njegovim rukama”. To će u vama stvarati kontradiktornost, jer u svoju podsvest šaljete dve suprotne poruke: “odluke su moje jer ja odlučujem” i “sve je u njegovim rukama zato što on stvara”. I vrlo lako možete doći u situaciju da se upitate da li ste sve uradili kako treba, zato što niste sigurni da li ste bili zahvalni na pravi način i za sve što je bitno. I zato ćete do ciljeva dolaziti teško i sa manje radosti.

Recimo da ste napravili mašinu koja će, kada stisnete dugme, napraviti neki predmet. Ta mašina ne odlučije ni o čemu, vi ste taj koji zadaje komandu i odlučuje da li će i koliko raditi. Da li onda treba da ste joj zahvalni za predmete koje stvara? Isto je i sa univerzumom, ma koliko velik i moćan bio, jer on je samo vaš sluga, vi ste ti koji odlučuju šta će on kreirati, komande i odluke su samo vaše. On je taj koji vama treba da bude zahvalan, jer ste mu omogućili da kreira nešto po vašoj želji. Univerzum nije nešto što je izvan vas ili nešto čega ste vi deo, univerzum ne postoji bez vas! Vi, ja i svi drugi ljudi, svi mi zajedno smo oni koji kreiraju i stvaraju, mi smo univerzum, mi smo to polje, mi kreiramo ono što vi zamislite i mi ne možemo da postojimo bez vas. I zato ne razmišljajte o tome koliko, na čemu i kome treba da ste zahvalni, već samo o tome šta želite da postignete i na koji način će vas to unaprediti i usrećiti.