Revolucionari i sveci. Dva različita pojma za istu grupu ljudi. Samo zavisi u koju su knjigu ili kalendar ubačeni. Neki od njih su slučajno izabrani akteri istorijskih činjenica, imena koja su izabrana da bi predstavila početak nekog istorijskog događaja, a da vrlo često sami nisu ni učestvovali u tim događajima. Ali istoriji trebaju imena, pa otuda se i ovi, ni krivi ni dužni, nađoše u udžbenicima. U drugim slučajevima su to bili plemeniti zanesenjaci koji su se nadali boljem sutra. Poveli su narod, ili su spontano stali ispred gomile. I sad ih više nema.

Jedan izraz mi dugo nije dao mira, dugo sam ga analizirao, razmišljao o njemu. „Umro je za svoj narod.“ Šta to uopšte znači? Šta znači umreti za nekoga? Pa stani malo, ako umreš, onda te nema, onda nekome nedostaješ, onda za tobom plaču, zar ne? Znate kako ide ona igra dvoje mladih, koji se vole: „Dragi, toliko te volim, da kada bih birala, želela bih da ja umrem prva.“ Ja tako ne mislim. Ja sam svojoj supruzi rekao da bih želeo da ona prva umre, a ne ja. Sačekaću da se nasmejete pa da nastavite sa čitanjem. Moja supruga i ja se volimo, veoma volimo. I ja znam koliko bi joj donelo bola i tuge da mene više nema. Baš kao i meni u obrnutoj situaciji. I zbog toga ne želim da prvi umrem, jer ne želim da ona pati, da plače, da tuguje. Ne želim da joj priuštim toliku bol.

Onaj koji je „umro za svoj narod“ je u najmanju ruku bio nerazuman. Iz poštovanja prema nekim velikim ljudima, ne koristim reč budala. Ali malo bolje proučavanje činjenica zaista dovodi do tog zaključka. Pa čekajte, ako je on stao pred neprijatelja i onda poginuo, a da to njegovom narodu nije donelo nikakav boljitak, nikakav napredak, već najverovatniju osvetu, odmazdu i iživljavanje, šta je onda taj postigao? U najboljem slučaju je ostavio uplakanu porodicu, ako ne i mnoge porodice. Pitajte taj narod za koji je on umro šta misli o njemu. „Bolje da nas nije branio.“, reći će vam. To što je uradio je gore nego da je sam sebe ubio, jer bi u tom slučaju daleko manje ljudio patilo. Ko zna, možda su neki od njih i imali samoubilačke tendencije, ali ne i dovoljno hrabrosti da sami sebi presude, pa su iskoristili činjenicu da, ovi koji vladaju, svaku reč protivljenja kažnjavaju smrću. Hteo je, ali nije imao hrabrosti, možda mu konopac pukne, možda otrov nije dovoljno jak, pa bolje da stane pred pušku, ona će ga garantovano ubiti. A i bolje je tako nego da sam sebi presudi, šta će reći komšije.

Čovek, što više misli da je savršen, sve je nesavršeniji. Nazadujemo i propadamo. Sve nas više pretvaraju u poslušne robote i sve je više onih koje će lako zavesti ili ubediti da će ono što se od njih očekuje da urade koristi svima, a ponajviše njima samima. Opaši se bombom i digni u vazduh sve oko sebe, ima da ti bude super. Ima da ti koristi. Ima da budeš srećniji nego ikada. E moj ti. Pitam se o čemu razmišljaš, sada kad si mrtav. I nadam se da uživaš u društvu svih onih koje si sa sobom poveo.

Priča o evoluciji nije samo priča o fizičkom razvoju od amebe do čoveka, niti samo priča o razvoju uma, od instinkta do svesnosti. To je i priča o trovanju i sputavanju tog istog uma, o njegovom razvoju od slobodnog do okovanog, od prirodnog do veštačkog. Kada se sve to spoji, definicija evolucije (čoveka) bi u par reci trebala da glasi: nauka o razvoju od amebe do tumora na mozgu.

Isto je i sa revolucijom: uzimanje puške u ruke nije revolucija, jer se na taj način ništa ne postiže, već se samo prelazi iz jedne bede u drugu, „presipa iz šupljeg u prazno“. Ili kako je moja baka govorila: „Sjaši Kurta da uzjaši Murta“. Jedina moguća revolucija je u našim glavama, jer kada bismo oslobodili um, kada njime ne bi drugi mogli vladati, onda ne bi mogli vladati ni našim telima, okruženjem i okolnostima, odnosno našim životom.

Oslobađanje uma iz okova koji ga sputavaju, jeste jedina revolucija o kojoj treba razmišljati. Vreme je da i revolucija evoluira.

Advertisements